Kad mi je ime izbrisano: dan kad je otac sve prepisao šogoru
„Nemoj praviti scenu, Ivane“, šapnula je Lejla dok smo ulazili u advokatsku kancelariju u centru Zagreba. Njen glas je bio mekan, ali pogled tvrd, kao da me unaprijed upozorava da šutim.
„Kakvu scenu? Ne znam ni zašto sam ovdje“, rekao sam, a dlanovi su mi bili mokri. Otac Stjepan je išao ispred nas, sporim korakom, kao čovjek koji nosi odluku težu od vlastitih godina. Nermin, moj šogor, hodao je uz njega kao pratnja, previše blizak, previše siguran.
U kancelariji je mirisalo na skupu kafu i papir. Advokatica Gordana je namjestila naočale i izgovorila: „Gospodine Stjepane, jeste li sigurni da želite ovako?“
Otac je klimnuo bez razmišljanja. „Jesam. Da se više ne natežemo.“
„Tata“, pokušao sam, „o čemu se radi? Ako je zbog kuće u Slavoniji, ja…“
Prekinuo me podignutom rukom. „Ne počinji, Ivane. Sve sam odlučio.“
Gordana je počela čitati. Riječi su mi prolazile kroz uši kao voda, dok nisam čuo ono što me presjeklo: „Cjelokupna imovina, uključujući kuću, zemljište i štednju… prelazi na Nermina Hadžića.“
„Molim?“ izletjelo mi je. „Na Nermina? A ja?“
Lejla je spustila pogled. Nermin je samo prekrstio ruke, kao da mu je neugodno što sam uopće tu.
„Ti si se snašao“, rekao je otac hladno. „Imaš posao, stan pod kreditom, svoje. Nermin je uz nas. On je… pouzdan.“
„Uz vas?“ osjetio sam kako mi se krv penje u lice. „Ja sam vas vozio na preglede, ja sam popravljao krov kad je prokišnjavao, ja sam slao novac kad je mama bila bolesna!“
Otac je stisnuo vilicu. „Ne preuveličavaj. Sve si to radio jer si morao.“
Ta rečenica me vratila godinama unazad, u kuhinju naše stare kuće, gdje je majka Kata tiho prala suđe dok je otac govorio: „Ivan je tvrdoglav. Od njega nikad mira.“ A ja sam stajao na pragu, s peticom iz matematike u ruci, čekajući da me neko pohvali. Nikad nije došlo.
„Tata, reci mi iskreno“, rekao sam sada, glas mi je drhtao, „jesam li ti ikad bio sin ili samo obaveza?“
Lejla je napokon progovorila: „Ivane, nemoj… Nermin i ja smo tu, brinemo o njima. Ti si uvijek negdje, uvijek nervozan, uvijek protiv.“
„Protiv čega? Protiv toga da me izbrišete?“
Nermin se tada prvi put nasmijao, kratko, kao da mu je pobjeglo. „Ne dramatizuj, jarane. Nije sve u parama.“
„Nije u parama“, ponovio sam, gledajući ga. „Nego u tome što si ti došao prije pet godina, a ja sam ovdje cijeli život. I opet sam višak.“
Otac je ustao, stolica je zaškripala. „Dosta. Potpisujem i gotovo.“
Gledao sam kako uzima olovku. Ruka mu nije drhtala. Moja je.
„Znaš li ti šta radiš?“ pitao sam tiho. „Znaš li da ćeš me ovim zauvijek izgubiti?“
„Ako je to cijena mira“, rekao je, „onda neka bude.“
U tom trenutku shvatio sam: mir koji on traži nije mir u kući, nego mir od mene. Od mojih pitanja, od mog pogleda, od mog postojanja.
Izašli smo na ulicu. Zagreb je brujao, ljudi su nosili kese, smijali se, živjeli. A meni je u ušima odzvanjalo samo jedno: moje ime nije bilo na papiru.
Lejla me uhvatila za rukav. „Nemoj se ljutiti. Tata je star. Nermin će sve držati na okupu.“
„Na okupu?“ rekao sam i izvukao ruku. „A gdje sam ja u tom ‘okupu’, Lejla?“
Nije odgovorila. Samo je okrenula glavu, kao majka nekad, kad bi gutala suze.
Te noći nisam mogao spavati. U meni se miješala sramota, bijes i ona dječija tuga koju sam godinama glumio da nemam. I najgore od svega: počeo sam sumnjati da je otac to planirao dugo, da je Nermin samo posljednji potez u igri u kojoj ja nikad nisam imao šansu.
Da li je porodica stvar krvi… ili stvar izbora? I koliko puta čovjek mora biti pregažen da bi konačno prestao tražiti ljubav tamo gdje je nikad nije bilo?