„Moja mala ne ide na more, ali pare se ipak moraju dat” – danas sam napokon rekla: dosta

„Magda, nemoj mi tu dramit… donesi još kruha.”

Stojim u maminom kuhinjskom prolazu, ruke mi se tresu, a lonac s grahom ključa ko da i on ima mišljenje o svemu. Mama (Vesna) sjedi za stolom, s onim svojim pogledom kao da joj dugujem život jer me rodila. U kutu, moja mala Lana se igra s plastelinom, tiha ko miš. A preko puta, Marko – sin mog brata Damira – već treći put viče: „Bakooo, daj mi kolu!” i dobije je u roku dvije sekunde.

I tad puca nešto u meni.

„Mama, jel’ ti vidiš uopće Lanu?” izleti mi prije nego što sam stigla progutat knedlu.

Vesna me pogleda, onako hladno: „Šta sad? Evo, tu je. Ima sve.”

„Nema. Nema ništa. Nema ni tvoj pogled, ni tvoj zagrljaj, ni pet minuta pažnje. Sve je Marko, Marko, Marko… A moja je kao da je došla tuđa.”

Damir se nakašlje, onaj njegov „ne bih se ja miješao, ali…” kašalj. Njegova žena Mirela samo šuti i lista mobitel, ko da je ovo Netflix epizoda.

Mama odmah digne obrve: „Nemoj mi tu uspoređivat djecu. Marko je živahan, traži. Lana je… mirna.”

„Mirna jer je naučila da se ne isplati tražit!” skoro viknem. Lana me pogleda i stisne plastelin jače. Srce mi se raspadne na sitno.

I onda dolazi ono zbog čega sam danas došla… more.

Mama već tjednima planira kako će „s klincima” na more. Kad kaže „klinci”, misli Marko. Naravno.

„Čuj, Magda,” kaže ona, nonšalantno, kao da pričamo o kupnji peršina, „Damiru sam dala već za apartman. Ti ćeš dat isto. Da bude pošteno.”

Ja trepnem. „Kako pošteno? Lana ne ide.”

„Pa dobro, ne ide… ali pare se moraju dat. Neću ja ispast da jednom unuku plaćam, a drugom ne. Šta će selo reć?”

E tu mi se mozak resetira. Znači, moja kćer ne ide na more, ali ja trebam platit da drugi ide. Logika: balkanska, premium paket. 🙃

„Mama, jel’ ti mene zezaš?” pitam tiše nego što osjećam.

Ona odmah krene: „Nemoj sad ti tu pravit cirkus pred djecom. Lana ima tebe i Alena, imate vi… A Damir ima kredite, znaš ti kako je.”

„A mi nemamo? Alen radi dvije smjene, ja vrtim svaki euro ko perec! I svejedno, svaki put kad dođemo – Marko dobije novi ruksak, nove patike, 50 eura ‘za sladoled’, a Lana dobije… ‘ajde se malo makni, smetaš’.”

Damir se ubaci: „Magda, pretjeruješ. Mama voli oboje.”

„Voli? Jel’ to ljubav kad moje dijete pita: ‘Mama, jel’ baka mene ne voli?’ Jel’ to ljubav kad joj mama od tvog djeteta kupi kupać’ i šlape, a mojoj kaže: ‘Ma ne treba, ona se ne voli kupat’?”

Vesna udari dlanom o stol: „Dosta! Nećeš mi ti tu držat lekcije u mojoj kući!”

„Upravo u tvojoj kući,” kažem, i osjetim kako mi glas puca, „se ovo i događa godinama. I šutim. I pravim se da nije ništa, da sam ‘osjetljiva’ i ‘ljubomorna’. A nisam. Samo sam majka koja gleda kako joj dijete postaje nevidljivo.”

Lana se približi i uhvati me za majicu. Onako sitno: „Mama, idemo kući?”

I tu sam pukla do kraja.

„Neću dat novce,” kažem jasno, glasno, bez ukrasa. „Neću. Ako Lana ne ide na more, ja ne plaćam tuđe more. I neću više dolazit ovdje da gledam kako mi dijete sjedi u kutu dok se Marku nosi kola na tacni.”

Muk. Onaj muk kad i frižider prestane brujat.

Mama me gleda kao da sam joj opsovala sve sveto. „Znači ucjenjuješ me?”

„Ne. Postavljam granicu. Prvi put u životu.”

Mirela digne pogled s mobitela i šapne: „Joj…” kao da je upravo pala granata u kuhinju.

Damir se digne: „Ajde, nemoj tako… mama je stara.”

„Stara je, ali nije slijepa,” kažem. „I nije glupa. Samo je navikla da ja šutim.”

Uzmem Lanu za ruku, obujem joj sandalice koje su već premale (jer, jel’, nisu stigle ‘bakine’ patike), i krenem prema vratima. Mama iza mene dobaci: „Nemoj se više vraćat onda!”

Okrenem se, i samo kažem: „Ako se ikad sjetiš da imaš i unuku, znaš gdje smo.”

U autu Lana šuti, pa tiho kaže: „Mama… jel’ mi idemo na more sami?”

A ja gutam suze i smijem se u isto vrijeme, ono balkanski, kroz očaj: „Idemo, dušo. Čak i ako bude samo jedan dan na Jarunu s paštetom i lubenicom.” 🌊🍉

Sad sjedim doma, glava mi bruji, srce mi lupa, i pitam se jesam li stvarno ja ta „bezobrazna”, ili je bezobrazno to što sam šutjela toliko dugo?

Jel’ vi biste prešutili radi „mira u kući”… ili biste, kao ja danas, rekli: ajde dosta više? 🤷‍♀️