Moja Zosia mi je nestala iz života… i još uvijek ne znam kako dišem s tim

Ne znam jel mi ikad ruka tako zadrhtala ko sinoć kad mi je zazvonio mobitel u 23:48. Ležim, a ono poruka od Zosie. Mislim si: “Evo je, napokon, možda joj fali mama.” Kad ono… tri riječi: “Nemoj me više.”

Ljudi moji, ja sam se doslovno uspravila u krevetu kao da me netko šutnuo. U glavi mi šum, u ušima zvoni, a ja gledam u ekran i ne kužim. Pa kako… moja Zosia? Dijete koje sam nosila, hranila, vodila na engleski, na zubara, na more u Neum kad nismo imali za Makarsku… sad mi kaže “nemoj me više”.

Od kad se udala za Mihaila, sve se okrenulo naopako. Neću sad glumit neku svetica-mama, imam ja svojih grešaka, znam. Ali brate… kao da mi je netko zamijenio dijete.

Prije vjenčanja smo se čule svaki dan. “Mama, šta kuhaš?” “Mama, jel misliš da sam pretjerala s bojom kose?” A sad? Tišina. Ili još gore — ona hladna, službena komunikacija kao s tetom iz općine.

Sjećam se prvog momenta kad sam skužila da mi izmiče. Došli oni kod mene na ručak, ja skuhala sarmu, onako kako moja pokojna mama iz Tuzle radi… pardon, radila. Miris u stanu, ja sretna ko malo dijete. Zosia sjedi, smije se, ali nekako preko reda. A Mihailo, sav fin, sav “moderno”, gleda u tanjur i kaže:

“Gospođo Ivana, mi smo prešli na laganiju prehranu. Zosia sad izbjegava… ovakve stvari.”

OVAKVE STVARI. Kao da sam joj poslužila beton, a ne sarmu.

Zosia se zacrvenila i samo šapne: “Mama, rekla sam ti…”

Ja je gledam: “Šta si mi rekla? Kad? Jesam li ja zadnja koja sazna sve u svom životu?”

I tu krene ono naše… klasično balkansko. Ja se pravim jaka, a u stomaku mi knedla veličine Dinare. Ona se pravi smirena, ali joj oko titra. Mihailo uleti s onim mirnim glasom koji me izluđuje:

“Ajmo bez drame, molim vas.”

Bez drame?? U mojoj kući?? Pa ja sam drama diplomirala, čovječe.

Poslije toga sve je išlo nizbrdo. Prvo je prestala dolazit. Onda je počela otkazivat kave. “Imamo planove.” “Umorni smo.” “Ne možemo sad.” Uvijek “mi”. Nikad više “ja”.

A meni… meni fali moje dijete. Fali mi njen glas, njena glupa smijanja na moje loše fore, fali mi kad mi kaže: “Mama, nemoj dramatizirat.” Sad bih dala sve da mi to opet kaže.

Najgore je bilo na Uskrs. Ja spremila sve, čak sam i francusku salatu napravila, iako mi nikad ne ispadne kako treba — uvijek previše majoneze, šta ću, takva sam 😅. Čekam ih. Sat vremena. Dva. I onda poruka: “Ne dolazimo. Mihailu nije dobro.”

Ja zovem. Ona se ne javlja.

Zovem opet. Ništa.

I onda mi pukne film, neću lagat. Zovem njenog svekra, čovjeka kojeg jedva znam, on se javi i kaže: “Aha, Zosia i Mihailo su otišli kod nas. Tu su, sve je u redu.”

Ljudi… ja sam sjela na pod u kuhinji. Na pločice. Kao zadnja budala. I samo sam gledala u onu šunku koju sam pekla tri sata. I mislim si: “Znači, nisam ni vrijedna istine.”

Kad sam joj sutradan rekla: “Zašto si me lagala?” ona je samo hladno rekla:

“Mama, ti sve shvatiš kao napad. Ja više ne mogu.”

Ja: “Kako ja sve shvatim? Pa ti si mene izbrisala!”

Ona: “Nisi ti žrtva. Ti samo ne znaš pustit.”

E tu me ubila. Jer možda… možda je u pravu? Možda sam je gušila? Možda sam previše bila “mama zna najbolje”? Ali opet… jel normalno da te vlastito dijete samo tako odgura, kao da si stara jakna?

A Mihailo… njega ne mogu ni krivit skroz, a opet ga krivim. Jer kad sam zadnji put pokušala pričat s njom, čula sam njega u pozadini: “Reci joj da sad nije vrijeme.” Kao da sam reklama na YouTubeu.

I onda sinoć — ta poruka. “Nemoj me više.”

Od tad se vrtim po stanu ko muha bez glave. Otvaram frižider, zatvaram. Napravim kavu, zaboravim je popit. Gledam stare slike, i samo mi suze idu. Ne one elegantne, nego one balkanske, što ti nos procuri i budeš ružan, pa se još više iznerviraš 😭.

Znam da će netko reć: “Pusti, doći će ona.” A šta ako ne dođe? Šta ako je to to? Šta ako sam ja stvarno fulala kao majka i sad plaćam cijenu?

Ne tražim da me itko žali. Samo… jel imao netko od vas da mu se dijete ovako udalji nakon braka? Jel se to ikad zakrpa ili samo naučiš živjet s rupom u prsima?

Jer ja iskreno… ne znam više gdje prestaje ljubav, a gdje počinje gušenje. I jel normalno da mi fali vlastito dijete kao da je otišlo na drugi kontinent, a ne u drugi kvart…?