“Prodajte stan, snaha hoće ‘samo malo mira’.” A sad smo mi krivi što oni plaćaju najam.

“Mama, Almina kaže da ona više ne može ovako. Hoće da živimo sami… i najbolje bi bilo da vi prodate stan.”

To mi je sin Mirza sasuo u facu usred našeg hodnika, dok mi je muž Ibro stajao iza mene s onim pogledom ‘ne vjerujem šta slušam’. A ja u papučama, kosa u punđi od jučer, u ruci spužva jer sam ribala štednjak… i samo mi se zamutilo pred očima.

Mirza se oženio sa 20. Dvadeset. Mi smo mislili: završit će faks, naći će posao, pa onda polako… Ali ne. Almina ostala trudna, i eto svadbe na brzinu, kredit za sve nas u glavi i osmijeh preko lica jer šta ćeš – dijete je dijete.

Prvih mjesec dana je bilo “ma super, snaša fina, samo malo osjetljiva”. Onda je krenulo:

“Neću da mi iko govori kako da hranim bebu.”
“Neću da mi svekrva ulazi u sobu.”
“Neću da se čuje TV kad uspavljujem.”

A ja bukvalno hodam po kući ko ninđa. Ako kihnem – kriva sam. Ako ne pitam ništa – hladna sam. Ako kažem “treba ti šta?” – “Ne miješaj se.” Ma hajde, ženo, odluči.

Ibro šuti, ali mu se po vratu vidi kad mu tlak skače. Jednom je samo rekao: “Ovo je i moja kuća.” Almina ga pogledala ko da je on podstanar.

Kad mi je Mirza izgovorio ono “prodajte stan”, ja sam samo sjela na onu klupicu u hodniku. Znaš ono kad ti bude smiješno od muke? E tako.

“Mirza, sine… jel ti znaš šta znači prodati stan? Gdje ćemo mi?”

On: “Pa naći ćete nešto manje. Vi ste dvoje. Nama treba prostora.”

Ibro je pukao:

“Nama treba poštovanja, a ne prostora.”

I onda kreće onaj poznati balkanski miks – svađa i tišina u istom momentu. Almina je iz sobe dobacila: “Ja samo hoću mir.”

Mir. U našem stanu. Koji smo kupili prije 20 godina, otplaćivali, stezali kaiš, nismo išli na more tri ljeta, nosili staru kuhinju dok nije počela škripat… i sad “mir”.

Mi nismo prodali stan. Nismo. Nismo mogli. Ne zato što smo zli, nego zato što nismo ludi. I šta se desilo? Mirza i Almina su se odselili u najam.

I sad dolazi vrhunac.

Prošli vikend Mirza došao po neke stvari, nervozan, lupa vratima. Kaže:

“Znate vi koliki je najam? Vi ste krivi što mi bacamo pare svaki mjesec!”

Ja ga gledam i ne znam jel da plačem ili da se smijem. Ibro se okrenuo i rekao: “Sine, mi smo krivi što smo ti stan dali na korištenje, hranili vas, čuvali dijete kad god zatreba, i još trebamo prodati krov nad glavom?”

Mirza: “Vi nikad niste podržavali Alminu!”

A ja: “Podržavala sam vas oboje. Samo nisam podržavala bezobrazluk.”

I onda on meni: “Ti uvijek misliš da si u pravu.”

E tad mi je nešto puklo. Rekla sam mu najtiše moguće:

“Ne, sine. Samo više ne znam kako da budem majka, a da me ne gazite.”

On je zašutio na sekundu… i onda opet ono najgore: “Dobro, vidjet ćete vi kad ostanete sami.”

Ljudi moji, to me zaboljelo više od svega. Jer mi nismo protiv njega. Mi smo za njega. Samo ne možemo nestati da bi njemu bilo lakše.

Sad sjedim u dnevnoj, gledam onu istu fotelju gdje je kao mali spavao s glavom na mom krilu, i pitam se: kad je moj sin postao neko ko roditeljima govori da se “snađu”? 😔

Je l’ ja pretjerujem ili je stvarno došlo vrijeme da djeca misle da su im roditelji prepreka, a ne oslonac? Šta biste vi uradili na mom mjestu… biste li prodali stan?